//banners section

Italijanska kokoš, tj talijanka, smatra se najstarijom u Evropi. Njeni preci su bile seoske kokoši Rimljana iz italijanske pokrajine Lombardije. Najviše zasluga u stvaranju i održavanju današnjeg oblika italijanske kokoši imali su i još uvek imaju nemački uzgajatelji. Od sportskog tipa, kojeg je ova rasa dobila ukrštanjima u Engleskoj, napravili su prepoznatljivu živinu. Time je došlo do jasnog razgraničenja između američkih leghorna i italijanske kokoši novijih obeležja.

Izvorna nijansa boje je jarebičasta. Osim nje postoji bogata paleta od osamnaest boja, pa ih tako možemo pronaći u sledećim varijantama: zlatna, srebrna, narandzasta, crna, crno-belo tigrasta, bela, zuta, plava, crvena, crveno-sedlasta prugasta, svetla, plava-jarebičasta, porcelan boje, plavo-zlatna, belo-zlatna, crno-zlatna.

Eksterijer Jarebičaste „talijanke“

Jarebičasta italijanka je čuvena po svojoj nosivosti
Jarebičasta italijanka

U celini gledano, Italijani izgledaju jaki i elegantni. Trup im je vodoravan i dug. Ramena su široka. Prsa su ispupčena i ne treba da budu uska. Leđna linija ide vodoravno do sedla i uzdiže se prema repu. Imaju širok, srednje visine stav. Butke su malo vidljive i dobro mesnate.

Italijanka treba da ima pun trup sa dobro razvijenim stomakom i širokim repom. Zadnja partija kod oba pola treba da bude duga, široka i malo uzdignuta; rep petla mora biti bogat perjem sa dugim glavnim i sporednim srpastim perima koja su savitljiva.

Jarebičasti italijanski petao

Petlova kresta je u obliku bubrega sa četiri ili pet zubaca, a prednja linija kreste treba da ide preko očiju. Kresta ne bi trebalo da ima falte ili neke druge izrasline. Ne sme da bude teška, kod petla ne sme da pada u stranu. Kokoškina kresta po mustri odgovara petlovoj kresti, ali je manja i prednja strana pada u stranu, a da pri tome ne sme da prekriva oko.

Naročito je važna struktura perja kod italijanske kokoške; ona je široka i okrugla sa odgovarajućim vrstama boja. Kod visoko rasne živine, ušne minđuše su bademastog oblika, bele boje i fine strukture. Često se na njima pojavljuju žuti naleti, ali oni se ne računaju u teške greške. Kod petla se traži da vratna kresta bude bez falti srednje dužine i bez grubih žilica. Boja očiju je od narandžasto crvene do crvene. Boja nogu treba da bude žuta.

Boja Italijanske kokoši

Kod rasne živine, kakva je Jarebičasta Italijanka, boje moraju biti čiste i intenzivne. Boja kod petla, po svim pravilima, treba da bude: sedlo i vrat ne smeju da imaju tamne boje; leđa moraju da imaju puno sjaja; vratna pera i perje na sedlu moraju biti zlatasta; prekrivač ramena i leđa zlatno crvenkaste boje; prsa i butke sa malo crveno-braon boje; ako se u vratu nalazi mala uska crna linija onda pera na sedlu to ne smeju da imaju; ako je svetla vratna kragna onda ima manjak zlatne boje.

Takođe, ne sme da ima tamnu kesten braon boju leđa, čađavo perje na sedlu i ostala ukrasna pera bez sjaja.

Boja Jarebičaste Italijanke je tzv. divlja boja, odnosno vrlo je slična boji divlje kokoške. Petao se po boji razlikuje od kokoši. Temeljna mu je boja crna, tako da su mu crna prsa, trbuh, krilna pera i rep. U repu naročito velika srpasta pera daju metalni sjaj. Noge i kljun su žute boje.

Proizvodne karakteristike Jarebičaste Italijanke

Težina petla kod Italijana se kreće od 2,25 do 3 kg, dok kokoška teži imeđu 1,75 i 2,5kg.

Sve vrste italijanske kokoši, pa tako i Jarebičasta, idealni su za nosivost i za izložbe. Mlada živina pronosi sa 5-6 meseci starosti. Kokoška snese oko 200 jaja godišnje. Težina jajeta je od 58 do 65 grama.

Na otvorenom prostoru jedu puno trave, a ostalu hranu nađu sami. Kokoške su naročito dobre nosilje u zimskom periodu. Meso im nije zadovoljavajućeg kvaliteta. Uzgaja se za proizvodnju jaja, dok joj pilići nisu za tov.

Ivana Jurišin

Profesorka srpske književnosti, zaljubljenik u pisanje, čitanje i saznavanje novih stvari i apsolutni obožavalac životinja.

Comments
  • Imao bih ne komentar nego jedno pitanje.
    Naime dobio sam na poklon jednog petlića i dve kokice starosti oko 3 meseca. Predivne su mi, ali….
    Držao sam ih u zatvorenom prostoru 24 sata, a kada sam ih pustio u dvorište odleteli su kao da su fazani ili morke… Iste večeri petlića sam uspeo da uhvatim i zatvorim, a kokice ne. Tek sutradan sam jednu kokicu uhvatio, a druga kada me je spazila vinula se pod oblake …
    Moje pitanje je: smem li da im podsečem krila da ne beže dok se ne naviknu na novi prostor?
    Hvala unapred na eventualnom odgovoru!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *